Laza Lazarević
Laza K. Lazarević (1851–1891) rođen je u Šapcu. Školovao se u Beogradu, a medicinu je završio u Berlinu. Bio je lekar po zanimanju, ali je ostao upamćen kao jedan od najvećih srpskih pripovedača realizma. Umro je mlad, u četrdesetoj godini, a iza sebe je ostavio mali broj pripovedaka koje se i danas čitaju.
Lazarević je uveo psihološku pripovetku u srpsku književnost: zanimalo ga je šta likovi osećaju i misle, a manje spoljašnji događaji. Poznate su mu pripovetke „Prvi put s ocem na jutrenje", „Školska ikona", „Vetar" i „Verter". U njima se spaja topli humanizam, sažetost i istančan osećaj za ljudske slabosti.
„Sve će to narod pozlatiti" je psihološka pripovetka u kojoj je u središtu položaj ratnih invalida i odnos društva prema njima. Radnja se odvija na obali Save u Šapcu krajem 19. veka, u kratkom razdoblju od večeri do jutra, kada stiže lađa sa vojnicima koji se vraćaju iz rata. Pripovedač je spoljašnji, pa psihologiju likova otkrivamo kroz njihove razgovore i ponašanje, a ne kroz neposredne opise misli.
Na pristaništu u Šapcu ljudi čekaju lađu koja dovozi vojnike iz rata. Kako pada veče, svet se razilazi, a ostaju dvojica: kazandžija Blagoje, koji čeka sina, i kapetan Tanasije Jeličić, koji čeka ženu i dete. Blagoje je nervozan, stalno puni lulu, zakera konobarima i izlazi napolje. Kapetan je miran i škrt na rečima.
Blagoje priča o sinu, snažnom i vrednom momku, i pokazuje pismo njegovog druga Jole u kome piše da je sin ranjen. Dok čekaju, razgovaraju o invalidu koji prosi pred crkvom. Kapetan smatra da borac koji je dao krv za zemlju ne treba da traži privilegije, jer se već odužio otadžbini. Blagoje se ne slaže: država treba da zbrine ljude koji su prolivali krv za nju. Tu se jasno vidi suprotnost između dvojice očeva.
U zoru stiže lađa. Kapetan se srećno zagrli sa ženom i detetom, dok Blagoje trči između putnika i pita gde mu je sin. Kada ga ugleda, vidi da mu nedostaju desna noga i leva ruka, pa se onesvesti. Ljudi ga polivaju vodom i daju mu kapljice. Kada se pribere, zagrli sina i izgovori rečenicu iz koje je nastao naslov: sve će to narod pozlatiti.
Ljudi sa obale počinju da ubacuju poklone u vojnikovu kapu: sat, lulu, dukate. Vojnik ponavlja „hvala, braćo", a glas mu se guši, jer shvata da je postao bogalj i prosjak. Blagoje plače i baca kapu sa poklonima, a kapetanica kaže da su ona i muž srećni što su zdravi. Porodice se vraćaju u varoš, a dobra volja ljudi brzo bledi. Kapetan ponovo gradi kuću u Knjaževcu, dok Blagoje propada, zapada u pijanstvo i umalo umire. Sin dobija izdržavanje iz invalidskog fonda, ali i dalje prosi.
Blagoje kazandžija je nemiran, ponosan i pun nade. Veruje da država i narod moraju da zbrinu one koji su za njih stradali, pa je njegov slom na kraju posebno težak. Kroz njega vidimo kako se vera u pravdu lomi pred stvarnošću.
Kapetan Tanasije Jeličić je miran i škrt na rečima, a dobrog srca, jer prvi daje poklon. Smatra da je borac već ispunio dug prema zemlji. Njegova sreća na kraju daje oštar kontrast Blagojevoj nesreći.
Sin vojnik je opisan kao snažan, vredan i dobroćudan mladić. Vraća se bez desne noge i leve ruke, a na kraju mora da prosi, što je najteža slika u pripoveci. Kapetanica je žena koja se raduje što su porodica i dete zdravi iako su ostali bez kuće. Njena rečenica o sreći pokazuje da se sreća razume tek poređenjem sa tuđom nesrećom. Sporedni likovi, kao što su Jole, konobari i svet sa obale, daju pozadinu i prikazuju društvo kao celinu.
Glavna tema je žrtva za otadžbinu i odgovornost društva. Vojnici daju život i delove tela, a društvo ih brzo zaboravlja. Lazarević pita ko je odgovoran da se o invalidima brine i pokazuje da egzistencija ljudi koji su za državu žrtvovali zdravlje ne sme da zavisi od milostinje.
Druga tema je licemerje i zaborav. Ljudi na obali velikodušno daju poklone, ali ta dobra volja brzo prolazi. Treća tema je odnos sreće i nesreće, jer se sreća najbolje vidi kroz poređenje sa tuđom nesrećom.
Važni motivi su čekanje (lađa, pristanište, sumrak), lula koja pokazuje Blagojevu nervozu, štaka kao simbol invalidnosti, kapa s poklonima kao simbol milostinje i ponižavanja, kao i ponavljanje rečenice iz naslova.
Poruka dela je da se plemenita rečenica o zahvalnosti naroda ne sme zameniti stvarnom brigom države. Naslovna rečenica u početku zvuči utešno, ali kada se pokaže da narod ništa ne menja, ona dobija gorko, ironično značenje.
Naslov je Blagojeva rečenica koja se ponavlja kroz celu pripovetku. U početku je izgovara kao utehu i veru u dobrotu naroda, a kasnije ona postaje ironija jer se pokazuje da se dobročinstvo ljudi vremenom ugasi. Blagoje je kasnije preinači u „sve će to tebi Bog platiti", što pokazuje da nada postaje prepuštanje sudbini.
Lazarević koristi kontraste (Blagojeva nervoza i kapetanov mir, kapetanova sreća i Blagojeva tuga, velikodušnost naroda i kasniji zaborav), kratke replike koje otkrivaju karakter i poređenja koja pojačavaju osećanja. Pripovetka se čita kao psihološka studija o šoku i bolu, ali i kao oštra društvena kritika.
Pripovetka se odvija u jednom prostoru, na obali reke, i u kratkom vremenu od sumraka do jutra. Time je napetost čekanja pojačana. Prvi deo čini razgovor dvojice očeva, a drugi susret sa lađom, pa se događaji ubrzavaju. U poslednjem delu pisac prelazi na pripovedanje o posledicama, kada se pokaže koliko je dobra volja ljudi bila kratkotrajna.
Delo pripada realizmu jer prikazuje običnog čoveka i stvarni društveni problem, bez ulepšavanja. Lazarević ne okrivljuje nijednog pojedinca, nego pokazuje da je problem u društvu u celini. Zbog toga se priča i danas čita kao opomena da se prema onima koji su stradali u ratu mora ophoditi sa stalnom i organizovanom brigom, a ne samo sa trenutnim saosećanjem.