Stranac

Alber Kamy (1913–1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar, rođen u Mondovi, u tadašnjoj Francuskoj Alžiriji. Odrastao je u siromašnoj porodici — otac mu je poginuo u Prvom svetskom ratu, pa ga je odgajila majka, sluškinja, u sirotinjskom kvartu Alžira. Kamy je školovanje nastavio zahvaljujući stipendijama, i studirao je filozofiju u Alžiru. Još kao mladić se bavio pozorištem i novinarstvom, i pridružio se antifašističkom pokretu.

Tokom Drugog svetskog rata, Kamy se preselio u Pariz, gde je radio kao novinar i učestvovao u Pokretu otpora. Bio je urednik ilegalnog lista „Komba", glasnog Pokreta otpora. Posle rata je nastavio da piše i da se bavi politikom, ali je postepeno razočaran ideologijama. Njegova najpoznatija dela su roman „Stranac" (1942), esej „Mit o Sizifu" (1942), roman „Kuga" (1947) i esej „Pobunjeni čovek" (1951). Kamy je 1957. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, kao drugi najmlađi dobitnik u istoriji.

Kamy se smatra jednim od najznačajnijih predstavnika egzistencijalizma, iako je on sam odbijao tu oznaku. Njegova filozofija je zasnovana na apsurdu — ideji da je ljudski život besmislen, ali da čovek može da nađe smisao u pobuni i u solidarnosti. Kamy je poginuo 1960. godine u saobraćajnoj nezgodi, u 47. godini, ostavivši iza sebe delo koje je snažno uticalo na XX vek.

Roman „Stranac" prati sudbinu Mersoa, mladog Francuza koji živi u Alžiru. Roman je pisan u prvom licu, u suvom, ravnodušnom tonu, koji odražava Mersoov odnos prema svetu. Radnja se deli u dva dela: prvi deo prati Mersoov svakodnevni život i zločin, a drugi deo prati suđenje i posledice.

Roman počinje čuvenom rečenicom: „Danas je umrla mama. Ili juče, ne znam." Merso saznaje da mu je majka umrla u staračkom domu i odlazi na sahranu. Na sahrani ne pokazuje osećanja — ne plače, ne tuguje, ponaša se ravnodušno. Ovo će kasnije biti ključno u suđenju, jer će tužilac koristiti Mersoovo ponašanje na sahrani kao dokaz da je on bezosećajan čovek i da je zato sposoban za ubistvo.

Posle sahrane, Merso se vraća u Alžir i nastavlja normalan život. Upoznaje Mari, mladu ženu, sa kojom započinje vezu, ali kada ga ona pita da li je voli, on odgovara da nije važno i da ne oseća ništa posebno. Merso je ravnodušan prema životu — on ne teži ničemu, ne želi ništa, samo živi. Njegov prijatelj Romon, svodnik, moli ga da mu pomogne da se osveti svojoj arapskoj ljubavnici, i Merso pristaje, ne iz osećanja, već iz ravnodušnosti.

Na plaži, Merso se sukobljava sa bratom ljubavnice i ubija Arapina. Scena ubistva je ključna: Merso ubija ne iz mržnje, ne iz interesa, već zbog sunca i vrućine — sunce ga je zaslepilo, znoj mu je curio niz lice, i on je pripucao pušku. Pet metaka je ispustio u telo Arapina, i Merso opisuje taj čin kao da je „razbio prozore na dan sreće". Motiv ubistva je apsurdan — nema razloga, nema motiva, samo sunce i vrućina.

Drugi deo romana prati suđenje Mersou. Suđenje je apsurdno — tužilac ne raspravlja o zločinu, već o Mersoovom karakteru, o njegovom ponašanju na majčinoj sahrani, o njegovoj vezi sa Mari. Merso se ne brani, ne laže, ne pretvara se — on govori istinu, ali istina je neprihvatljiva za društvo. On kaže da je ubio zbog sunca, i to se smatra ludim. Suđenje je parodija pravde — Merso se ne suđi za ubistvo, već za to što je drugačiji, što ne oseća ono što društvo očekuje.

Merso je osuđen na smrt giljotinom. U zatvoru, on odbija da se pomiri sa sveštenikom, jer ne veruje u Boga. Njegov poslednji izliv je istovremeno preobraćenje i pobuna — on prihvata apsurd sveta, prihvata da je život besmislen, ali u tome nalazi slobodu. On shvata da je svet „blag i gostoljubiv" i da je jedino istina ta da ćemo svi umreti. Roman se završava Mersoovom željom da na dan pogubljenja bude mnogo ljudi koji ga ispraćaju sa „vriscima mržnje".

Merso je središnji lik romana, oličenje apsurda. On je ravnodušan, iskren i neposredan. On ne laže, ne pretvara se, ne oseća ono što društvo očekuje. Njegova ravnodušnost nije zlo, već istina — on je čovek koji je prihvatio da život nema smisla. Merso je tragičan lik ne zato što je ubio, već zato što je osuđen zbog svoje drugačijosti. Njegova smrt je simbol apsurda — društvo kažnjava čoveka ne za zločin, već za nekonformizam.

Mari je Mersoova devojka, oličenje obične, tople žene. Ona voli Mersoa, ali ne razume ga. Njena uloga je da pokaže kontrast između Mersoa i „normalnog" sveta — ona očekuje osećanja, brak, budućnost, dok Merso ne očekuje ništa. Mari je žrtva Mersoove ravnodušnosti, ali i svedok njegove istine.

Romon je Mersoov prijatelj, svodnik, koji ga uvlači u sukob koji dovodi do ubistva. Romon je oličenje sveta strasti i osvete, sveta u kojem ljudi delaju iz osećanja. Njegov lik je kontrast Mersou — dok Romon dela iz mržnje, Merso dela iz ravnodušnosti. Ali ironija je u tome što Romon, koji ima motiv, ne bude kažnjen, dok Merso, koji nema motiv, bude osuđen na smrt.

Tužilac i sudija su oličenje društva koje ne razume Mersoa. Oni ga ne osuđuju za ubistvo, već za to što je drugačiji. Tužilac koristi Mersoovo ponašanje na sahrani kao dokaz da je on bezosećajan, i time povezuje nepovezano — majčinu sahranu i ubistvo. Sud je parodija pravde, u kojoj se ne traži istina, već konformizam.

Sveštenik je oličenje vere koju Merso odbija. Sveštenik pokušava da pomiri Mersoa sa Bogom, ali Merso ga odbija, jer ne veruje u život posle smrti i ne želi da laže. Ovaj sukob je ključan — Merso bira istinu nad utehom, i u tome je njegova snaga i njegova tragedija.

Središnja tema romana jeste apsurd ljudskog postojanja. Kamy pokazuje da je život besmislen, da nema unapred datog smisla, i da čovek koji to prihvata biva odbijen od društva. Merso je apsurdni čovek — on ne traži smisao, on ga ne odbacuje, on ga jednostavno ne vidi. Njegova ravnodušnost je istina koja društvo plaši.

Motiv sunca i vrućine je ključan. Sunce je prisutno na sahrani, na plaži, tokom zločina. Ono je simbol apsurda — nevidljiva, neobjašnjiva sila koja tera čoveka na čin. Merso ubija zbog sunca, i to je apsurdno, jer sunce nema razloga. Sunce je oličenje sveta koji je ravnodušan prema čoveku.

Motiv ravnodušnosti je Mersoov znak. Ravnodušnost je njegov odnos prema svetu — on ne oseća ništa posebno, ne teži ničemu, ne žali za ničim. Ali ravnodušnost je i društveni problem — društvo ne može da prihvati čoveka koji ne oseća. Merso je osuđen ne zbog zločina, već zbog ravnodušnosti.

Motiv suda i pravde je kritika društva. Suđenje Mersou je parodija — sud ne traži istinu o zločinu, već potvrđuje konformizam. Merso je osuđen jer je drugačiji, jer ne laže, jer ne pretvara se. Kamy pokazuje da je pravda licemerna i da društvo kažnjava istinitost.

Motiv smrti i prihvatanja je završni sloj romana. Merso prihvata smrt, jer prihvata da je život besmislen. Ali u tom prihvatanju on nalazi slobodu — slobodu od nade, od laži, od utehe. On shvata da je svet „blag i gostoljubiv" jer ne traži ništa od čoveka. Smrt je jedina sigurnost, i u toj sigurnosti leži mir.

Glavna poruka dela jeste da čovek koji prihvata apsurd života nalazi slobodu, ali ga društvo kažnjava za tu istinu. Kamy poručuje da je istina bolna, ali da je laž gora. Merso bira istinu, i u tome je njegova veličina, iako ga ona vodi u smrt. „Stranac" je roman o čoveku koji je stranac u svetu jer govori istinu, i o društvu koje ne može da prihvati istinu. Poruka je da je sloboda moguća samo kroz prihvatanje apsurda, i da je prihvatanje smrti jedini način da se živi istinito.