Petar Kočić
Petar Kočić (1877–1916) jedan je od najvažnijih srpskih pisaca iz Bosne i Hercegovine. Rođen je u Stričićima kod Banje Luke, školovao se u Sarajevu, a studirao u Beču. Bio je pripovedač, dramski pisac i političar, a u borbi protiv austrougarske uprave zalagao se za prava seljaka. Umro je 1916. godine u Beogradu.
Kočić je ostao upamćen po snažnom, slikovitom prikazu života bosanskog sela i po jeziku koji je blizak narodnom govoru. Najpoznatija dela su mu satirična pripovetka „Jazavac pred sudom" i pripovetke „Jablan" i „Kroz mećavu". U njegovoj prozi seljak nije samo deo mase, nego pojedinac sa sopstvenom sudbinom, mislima i bolom.
„Kroz mećavu" je pripovetka sa tragičnim završetkom. Radnja se događa na planini Zmijanje u Bosni, na početku 20. veka, u zimskoj noći uoči Zadušnica. Priča je ispripovedana u trećem licu, a pored sadašnjosti u njoj ima i retrospekcije, odnosno povratka u prošlost glavnog junaka. Glavna tema je borba čoveka sa životnom sudbinom i surovom prirodom.
Uveče se starac Relja Knežević i njegov dvanaestogodišnji sinovac Vujo vraćaju sa pijace iz varoši. Odveli su steonu kravu da je prodaju, ali nisu uspeli: niko ih nije ni pitao za cenu. Relja je očajan, a Vujo, slab i iscrpljen, ima promrzle ruke. Ćuteći idu za kravom prema planini.
Dok hoda, Relja se seća prošlosti. Nekada je bio bogat i ugledan: imao je veliku porodicu, mnogo stoke i čuvenog bika Jablana, a muškarci u kući bili su naoružani. Nikada nije želeo da bude knez i nije voleo čaršiju, ali su ga svi poštovali. Onda je došao preokret. Jaki planinski vetrovi uništili su stoku, Jablan je pronađen mrtav, a deca u kući počela su da se razbolevaju i umiru. Mali Đoko umro je od tuge. Relja se povukao, ljudi su ga izbegavali i gledali kao čudnovatog starca. Za svoje pokojnike je uredio groblje, a da bi othranio Vuju, radio je za nadnicu.
Sutradan su Zadušnice, a Relju muči to što na grobovima njegove dece neće goreti sveće jer nema novca da ih kupi. Sneg je sve jači, mećava se pojačava, a oni se penju na planinu da bi se spustili u polje. Vujo drhti i ćuti. Relja se stalno okreće i pita da li ide za njim, a Vujo mu odgovara da ide. Relja skida svoje toplo odelo i daje ga dečaku.
Putevi su zavejani i oni se gube. Relja doziva pomoć, a iz kuće Nakomića, porodice koja je navikla da spasava ljude u mećavi, dopire svetlo i glas koji ih usmerava. Ali kada se Relja okrene, ne vidi ni Vuju ni kravu. Bos i skoro go pada u sneg pored deteta. Mećava ubija dečaka, a Relja polumrtav umire pored njega. Poslednji prizor je potresan: starac leži pored iznemoglog tela deteta, a priroda je pobedila.
Relja Knežević je prostodušan, dobroćudan i pošten seljak. Nekada bogat i ugledan, u starosti je siromašan i očajan. Opisan je kao pognut, koščat, a krupan starac sa nakostrešenim obrvama. Hrabar je, požrtvovan i borben, a njegovo najveće bogatstvo ostala je briga za dete. Hladnoća ga ubija spolja, a tuga i samoća slomile su ga iznutra.
Vujo je dvanaestogodišnji dečak bez roditelja, slab i namučen. Njih dvojica su jedno drugom porodica. Vujo ne priča mnogo, ali njegov odgovor „idem" tokom hoda kroz mećavu pokazuje koliko se oslanja na strica. Nakomići su porodica koja spasava ljude u mećavi i simbol nade koja stiže prekasno. Mećava je skoro živ lik: surova, neumoljiva sila koja odlučuje o ishodu.
Glavna tema je borba čoveka sa sudbinom i prirodom. Relja nije nemoćan, ali ga snaga prirode i niz nesreća ipak savladaju. Druga je tema suprotnost nekadašnjeg bogatstva i sadašnje bede, koja pojačava tragiku. Treća je žrtva i ljubav prema detetu: Relja daje Vuji svoje odelo iako time sebi odlučuje sudbinu.
Važni motivi su sneg, mećava i hladnoća, sećanje na srećnije dane, groblje i Zadušnice kao motiv smrti i brige za mrtve, krava i bik Jablan kao simboli nekadašnjeg blagostanja, kao i svetlo i glas iz Nakomićeve kuće kao jedini znak pomoći.
Poruka dela je da čovek ostaje dostojanstven i kada gubi. Relja ne uspeva da se spase, ali ostaje pošten i brižan do poslednjeg daha. Kočić pokazuje da su ljudi u surovom životu često prepušteni sami sebi i da se prava vrednost čoveka vidi u tome šta je spreman da žrtvuje za drugoga.
Pripovetka počinje u sadašnjosti, vraća se u prošlost kroz Reljino sećanje i ponovo se vraća u mećavu, pa se tragedija pojačava kontrastom srećne prošlosti i hladne sadašnjosti. Kočić u opisima koristi zvukove (škripa snega) i slike (mećava, mrak) da stvori turobnu atmosferu, a priroda je prikazana kao neprijateljska. Pejzaž nije ukras, nego odražava položaj likova.
Kočić je pisao u vreme kada su seljaci u Bosni živeli pod austrougarskom upravom, sa teškim nametima i siromaštvom. Zbog toga mnoge njegove priče govore o ljudima koji su se sami našli protiv teških okolnosti. Za razliku od pisaca koji seljaka prikazuju kao deo mase, Kočić ga prikazuje kao pojedinca, sa sopstvenom prošlošću, tugom i dostojanstvom. Relja nije simbol samo siromaštva, nego i ponosa: ostaje dobar čovek i kada izgubi sve.
Ako si čitao i „Jablana", primetićeš da Kočić voli da u priče uvodi životinje i prirodu kao snažne simbole. U „Jablanu" je to bik koji pobeđuje, a u „Kroz mećavu" je to bik koji je uginuo, kao znak da je srećno doba prošlo.