Branislav Nušić
Branislav Nušić (1864–1938) rođen je u Beogradu kao Alkibijad Nuša, a pisac je kasnije uzeo ime po kome ga znamo. Školovao se u Beogradu i Gracu, gde je studirao pravo. Radio je kao činovnik i diplomata, bio je novinar, osnivač listova i upravnik pozorišta u Novom Sadu, Skoplju i Beogradu. Detinjstvo je proveo i u Smederevu, pa u njegovim delima za decu često prepoznajemo malu varoš na Dunavu.
Nušić je najpoznatiji kao najveći srpski komediograf. Među njegovim komedijama su „Narodni poslanik", „Sumnjivo lice", „Gospođa ministarka", „Ožalošćena porodica" i „Pokojnik". Pisao je i pripovetke, putopise, romane i memoarsku prozu. U „Hajducima" i „Autobiografiji" smeh je topao i pun razumevanja za dečje slabosti, a ne podsmeh.
„Hajduci" su humoristički roman za decu. Pripoveda dečak u prvom licu, a čitaoci često pretpostavljaju da je to sam pisac kao dečak. Radnja se događa na obali Dunava u blizini Smedereva, krajem 19. veka. Središnji događaj je pokušaj grupe đaka da napuste školu i odu u hajduke, a ceo roman je ispričan sa mnogo smeha, ali i sa jasnom poukom.
U narodnoj tradiciji hajduci su bili ljudi koji su se uzdigli protiv turske vlasti i branili narod, i o njima se pevalo uz gusle. Dečaci iz romana znaju te pesme i priče, pa žele da žive kao junaci iz njih. Nušić zato smešta smešnu priču o đacima u sam odnos između legende i stvarnosti.
Grupa dečaka iz iste varoši okuplja se kod starog hrasta na obali Dunava, obično četvrtkom i nedeljom. Tu razgovaraju, tuku se, hvale i maštaju o tome šta bi želeli da budu kada porastu. Svi imaju nadimke: Čeda Brba, Žika Dronja, Mile Vrabac, Sima Gluvać, Mita Trta i Laza Cvrca, a pripovedač je sedmi u društvu. Najjači i najglasniji je Čeda, pekarski šegrt koji je izbačen iz gimnazije i stalno priča o svojim junaštvima, a većina tih priča je izmišljena.
Čeda jednog dana predlaže da svi napuste školu i odu u hajduke. Prvi mu pristaje najmanji i najveseliji, Cvrca, a ostali se dugo dvoume. Dečaci se sastaju u starom mlinu i biraju Čedu za harambašu. Zbog epidemije u varoši škola je zatvorena, pa im je lakše da ostanu bez nadzora. Zakletva se zakazuje na grobu Maksa Žabe, ali Čeda se na njoj ne pojavi. Drugovi optuže Cvrcu da ih je izdao, svežu ga u mlinu, ali mu na kraju oproste, pa dogovore da svi krenu u ponedeljak u zoru.
Pripovedač se priprema za put: skuplja sitnice koje bi mogle da zatrebaju, oprašta se od svojih golubova, od psa i od stvari u sobi, a majka mu pravi štrudlu. Dečaci zatim odlaze u šumu, zastaju, a potom podižu logor i planiraju da zaseku putnička kola. Prve noći ih uplaši šum u šiblju, koji se ispostavi da je magare. Magare je pobeglo od mlekadžije i šest dana je lutalo planinom.
Oko vatre svaki dečak ispriča po jednu priču. Gladni su, jedu bundevu i žir, a junački hajdučki život sve više liči na muku. U međuvremenu roditelji prijave nestanak dece i pokrene se potraga. Pandur ih pronalazi, hvata i zatvara u svinjac pun buva. Kada se vrate u varoš, očevi ih najpre izbiju. Dve nedelje kasnije dečaci se ponovo okupe kod hrasta. Čeda se stidi i ne dolazi, a ostali se zaklinju da o ovom pohodu više nikada nikome neće govoriti.
Dečak pripovedač sebe smatra dobrim đakom, ali roditelji ga vide kao nevaljalca, a profesori kao lošeg đaka. Ne voli školu, a voli porodicu, pa mu je odlazak u hajduke težak. Kroz njegov pogled čitalac vidi i smešne i dirljive stvari, kao što je opraštanje od golubova i soba.
Čeda Brba je vođa društva. Jak je, pravedan i štiti slabije, ali stalno izmišlja i hvali se. On prvi predlaže hajdučiju i postaje harambaša. Njegov pad na kraju pokazuje da se hvalisanje bez pokrića lako razotkriva.
Žika Dronja je vredan i uporan, ali slabo pamti, pa ima loše ocene i izgleda neuredno. Mile Vrabac stalno nešto grize iz džepova, a kasnije postaje guslar. Sima Gluvać se pravi gluv kada ne zna lekciju, pa je ponavljao razred. Mita Trta je dobar drug, vrlo lenj i lako se rasplače. Laza Cvrca je najmanji i najveseliji, zna da nasmeje druge. Matamuta, nemi i snažni dečak sa drugog kraja grada, pominje se kao legenda o junaštvu.
Roditelji, pandur i profesori predstavljaju svet odraslih. Njihova briga je velika, a kazna stroga. Nušić ne prikazuje odrasle kao zle ljude, već kao ljude kojima je stalo do dece.
Glavna tema je razlika između romantične legende i stvarnosti. Dečaci su na osnovu narodnih pesama zamislili da je hajdučki život slobodan i slavan, a već prve noći otkrivaju glad, strah i hladnoću. Roman pokazuje da je lako biti junak u mašti i vrlo teško u stvarnosti.
Druga važna tema je slepo sledbeništvo. Dečaci slede Čedu iako dobro znaju da on često laže. Pouka je da ne treba nasedati na one koji glasno hvale sebe i da hrabrost nije isto što i hvalisanje.
Važni motivi su hrast kao mesto okupljanja, stari mlin kao mesto odluka, zakletva, priče oko vatre i životinje (magare, majmun, pas). Priče u priči i narodne pesme pokazuju koliko dečaci vole usmenu tradiciju. Humor nastaje iz sukoba između visokih reči i slabih dela.
Poruka dela je da je odrastanje put kroz greške i smeh, i da deca uče na sopstvenom iskustvu, ali da pri tome treba da cene porodicu, školu i zdrav razum. Nušić ih ne osuđuje, već im se smeje sa ljubavlju.
Nušić humor gradi iz razlike između onoga što dečaci govore i onoga što rade. Čeda priča o junaštvima, a beži od borbe, dečaci spremaju hajdučku zasedu, a plaše se magarca. Priče koje svaki od njih priča oko vatre pokazuju koliko svako ima svoj karakter, ali i koliko su deci omiljene narodne priče i pesme. Roman je pisan jednostavnim jezikom, sa mnogo razgovora i smešnih epizoda, zbog čega je omiljen kod mladih čitalaca.