Branislav Nušić
Branislav Nušić (1864–1938) rođen je u Beogradu kao Alkibijad Nuša, u porodici cincarskog porekla. Školovao se u Beogradu i Gracu, gde je studirao pravo. Bio je činovnik i diplomata, novinar, osnivač listova i upravnik pozorišta u Novom Sadu, Skoplju i Beogradu. Detinjstvo je proveo i u Smederevu. Život mu je bio buran: zbog jedne pesme završio je u zatvoru, a karijera mu je išla uz mnogo padova i novih početaka.
Najpoznatiji je kao komediograf, autor dela „Narodni poslanik", „Sumnjivo lice", „Gospođa ministarka", „Ožalošćena porodica" i „Pokojnik". Pisao je i pripovetke, putopise, romane i humoreske. „Autobiografija" je njegovo najličnije delo, u kome ironično i s mnogo smeha pripoveda o sopstvenom životu.
„Autobiografija" je humoristična proza koja govori o životu pisca, ali je pisana kao zbirka kratkih priča. Sastoji se iz piščevog predgovora, niza priča o različitim periodima života i kratkog pogovora. Delo se razlikuje od običnih autobiografija jer Nušić svesno ne piše o svom životu ozbiljno. Prema njegovoj zamisli, čovek u životu može da bude ozbiljan, da se smeje ili da plače, a on je pisanje poverio onome koji se smeje.
Pripovedanje počinje rođenjem, a završava se ženidbom, jer, kako Nušić šaljivo tvrdi, posle ženidbe čovek više nema autobiografiju. Zbog toga knjiga ne obuhvata ceo piščev život, nego njegovu mladost i razdoblje sazrevanja.
U predgovoru Nušić objašnjava zašto piše autobiografiju. Kritičari su ga proglasili čovekom bez duha i talenta, pa je odlučio da sam sakupi građu za svoju biografiju. Podsmeva se biografima koji, po njegovom mišljenju, ulepšavaju činjenice, kao i ljudima koji pišu pisma imajući u vidu da će jednom biti objavljena.
Prve priče prate rođenje i rano detinjstvo. Nušić se rodio u Beogradu, u porodici u kojoj je otac nekada bio imućan trgovac, a potom osiromašio. Babica, opijena rumom, pogrešno je objavila da je rođena devojčica. Otac stalno proverava da li mu rastu zubi. Prva reč koju izgovara je „daj", a brat mu krade novčić, pa mu novac kasnije uvek izmiče iz ruku. U pričama o detinjstvu pisac izvlači zaključke o društvu iz dečjih igara, na primer o činovnicima i poslanicima.
Zatim sledi priča o tome šta će od njega postati. Otac strahuje da će dečak završiti na vešalima, a porodica sazove komisiju koja do duboko u noć raspravlja o njegovoj budućnosti. Tetka odnese njegov konac vračari, koja proriče da će preživeti buru i bolest, ali da se od braka neće spasiti.
Školovanje Nušić prikazuje kao borbu za opstanak. Smejući se, opisuje školske predmete: biblijske priče koje meša, gramatiku koju poredi sa ženama, istoriju zbog koje je ponavljao razred, geografiju i nemački jezik. Ponavlja prvi razred gimnazije, a profesori ne prepoznaju njegov talenat. Svoju prvu ljubav, komšinicu Persu, gubi kada oboje dobiju batine zbog pokušaja trovanja. Prva pesma donosi mu batine, a druga, u kojoj ismeva kralja i vlast, i dve godine zatvora. Zatim sledi druga ljubav, Marija, sa kojom ne zna šta da kaže kada ostanu nasamo, pa niz ljubavi, vojna obaveza i život u tamnici, gde uči ono što mu fakultet nije dao.
Knjiga se završava brakom, koji Nušić poredi sa kavezom u kojem ptica unutra želi napolje, a ona napolju želi unutra. U pogovoru dodaje poslednju, još neispisanu glavu, razgovara s prodavcem mrtvačkih sanduka i na kraju daje zamišljeni intervju s novinarom. Poslednje reči su: „Zbogom i hvala na pažnji".
Branislav Nušić kao dečak i mladić je glavni lik i pripovedač. Prikazuje se kao nestašan, radoznao i lakomislen, često u sukobu sa školom i porodicom, ali uvek spreman da se nasmeje sam sebi. Njegova autoironija je ključ dela.
Porodica je prikazana s toplinom. Otac brine o sinovljevoj budućnosti i želi da mu sin „osvetli obraz", majka je nežna, od brata nasleđuje pantalone, a on mu krade novčić, a tetka veruje u vračare. Likovi su opisani s nekoliko poteza, ali su živi i smešni.
Školski likovi i ljubavi, kao što su učitelji, profesori, kateheta, Persa i Marija, daju sliku svakodnevnog života u varoši krajem 19. veka. Svaki od njih pokazuje drugu stranu pisčevog odrastanja.
Središnja tema je smeh kao način da se prođe kroz život. Nušić smatra da ne vredi plakati za mladošću, već treba proći kroz život smejući se. Zato i najteže događaje, kao što su zatvor, siromaštvo ili neuspeh u školi, prikazuje sa humorom.
Druga tema je satira na školu, društvo i vlast. Dečje igre, školski predmeti i pesma zbog koje ide u zatvor služe mu da se podsmehne činovnicima, politici i običajima. Delo je i kritika biografa, koji prekrajaju život poznatih ljudi.
Važni motivi su magarac i magareće klupe, globus, kavez s pticom, krojač i konac koji se odnosi vračari. Svaki od njih nosi šaljivu simboliku, a zajedno čine šareni mozaik pisčevog života. Poruka dela je da se život bolje podnosi sa smehom i da smeh nije ravnodušnost, već način da se sačuva dostojanstvo.
Humor u „Autobiografiji" nastaje na više načina. Najčešće je to autoironija, kada se pisac podsmeva sebi, a zatim preterivanje, kada se obični događaji pretvaraju u smešne scene (porodična „komisija" koja odlučuje o njegovoj budućnosti). Tu su i neočekivana poređenja, kao kada brak poredi sa kavezom, i šaljive reči iz školskog života. Pripovedač govori jednostavnim, razumljivim jezikom, kao da priča priču prijatelju.
Zbog tog smeha čitalac lako zaboravi da su pojedini događaji bili teški, kao što je boravak u zatvoru. Nušić to svesno čini: smeh mu služi da sačuva dostojanstvo i da pokaže kako se može izaći iz teških okolnosti bez ogorčenosti.