Ivo Andrić
Ivo Andrić (1892–1975) jedan je od najvažnijih srpskih i jugoslovenskih pisaca 20. veka i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine. Rođen je u Dolcu kod Travnika, detinjstvo je proveo u Višegradu, a školovao se u Sarajevu, Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Kao mladić bio je blizak revolucionarnoj omladini u pokretu Mlada Bosna i zbog toga je tokom Prvog svetskog rata bio zatvoren i interniran.
Andrić je najpoznatiji po romanima „Na Drini ćuprija", „Travnička hronika" i „Gospođica" i po pripovetkama kao što su „Prokleta avlija", „Most na Žepi" i „Aska i vuk". Piše o Bosni, istoriji i ljudskim sudbinama, jasnim i preciznim jezikom. Umro je 1975. godine u Beogradu.
„Aska i vuk" je pripovetka namenjena deci, objavljena 1960. godine. Spada u alegorijske pripovetke i ima elemente basne, bajke i parabole: životinje se ponašaju kao ljudi, a iza zabavne priče krije se ozbiljna poruka. Radnja se događa na Strmim Livadama, a vreme nije određeno.
Ovca Aja rodi svoje prvo jagnje i nazove ga Aska. Mala Aska je siroče, jer joj je otac nedavno umro. Od malih nogu pokazuje neobičnu narav: nemirna je, radoznala i rasejana, ne sluša savete drugih i voli da luta daleko od stada. Dobra je učenica, a najbolja je u fizičkom vaspitanju.
Kada završi prvi razred sa odličnim uspehom, Aska odlučno saopšti da želi da upiše baletsku školu. Majka se protivi: umetnost je nesiguran poziv, a stado će govoriti šta će reći svet. Ipak, na kraju popusti i upiše ćerku u školu. Aska uči prve korake i uživa u igri.
Jednog dana, zanesena lepotom šume, Aska zaluta duboko u bukovu šumu i nađe se licem u lice sa vukom. Shvata da joj niko ne može pomoći, pa iz straha počne da igra. Prvi pokreti su nesigurni i nespretni, ali ona koristi sve što je naučila i igra sve smelije. Vuk, krvoločni stari krvnik stada, ostaje zbunjen i radoznao: nikada nije video ovcu koja igra. Odluči da se najpre nagleda tog čuda, a tek onda da je pojede.
Čobani, zabrinuti zbog Ajinog meketanja, odlaze u šumu i vide prizor. Jedan od njih opali iz puške. Aska pada onesveštena, a vuk bežeći ostavlja krvav trag. Čobani nalaze Asku bez povreda. Aska se dugo oporavlja, postaje poslušnija i smirenija, odlična učenica i na kraju prvakinja baleta na Strmim Livadama. O susretu sa vukom ne govori. Kao odrasla postavlja balet koji publika naziva „Igra sa smrću", a ona ga zove „Igra za život". Živi dugo i umire u dubokoj starosti.
Aska je glavni lik: nemirna, radoznala, smela i uporna, a ujedno rasejana i nepokorna. Ona je umetnica u stadu običnih ovaca, a njen ples nije samo igra, već način da preživi. Posle susreta sa vukom postaje mirnija i zrelija.
Vuk je lukav, iskusan i opasan, matori kurjak koji je godinama terorisao stado. Askina igra ga zbuni i očara, pa na trenutak zaboravi glad. Aja je Askina majka, brižna i puna straha za dete. Savetuje je, protivi se njenoj odluci, ali na kraju popušta i postaje ponosna. Čobani predstavljaju svet ljudi koji dolaze da spasu stado, a ostale ovce predstavljaju običnost i sredinu koja ogovara i ne razume različitost.
Glavna tema je moć umetnosti i lepote. Aska ne pobeđuje vuka snagom, već igrom. Druge teme su borba slabijeg protiv jačeg, volja za otporom, sloboda izbora i radoznalost koja otvara nove vidike, ali donosi i opasnost. Pripovetka govori i o sukobu ličnih želja i stava sredine, u šta spada i roditeljski strah („šta će reći svet").
Važni motivi su balet i igra kao sredstvo spasa, šuma kao mesto opasnosti i iskušenja, majčine opomene kao glas opreza, stado i pojedinac, vuk kao simbol smrti i krvav trag kao dokaz preživljene borbe.
Poruka je da umetnost i volja za otporom mogu da pobede i najveću opasnost. Aska je simbol umetnika koji ide svojim putem, a pripovetka pokazuje da se smisao života ne sastoji u strahu i prilagođavanju, već u hrabrosti da se bude svoj. Ova priča je namenjena deci, ali njena značenja su dublja i zahtevaju promišljanje.
„Aska i vuk" je alegorija: životinje govore i osećaju kao ljudi, a priča se može čitati na dva načina. Na površini je to zabavna priča o ovci koja uči balet i izbegava vuka plesom. Ispod površine je to priča o mladom čoveku koji želi da ide svojim putem, o roditeljima koji se plaše za dete i o sredini koja stalno pita „šta će reći svet".
Aska je slična današnjim tinejdžerima: ne sluša savete odraslih, radoznala je i spremna na rizik. Ona zamalo plati glavom za sopstvenu radoznalost, ali upravo ta radoznalost i hrabrost od nje čine umetnicu. Pitanje koje priča postavlja čitaocima je da li bi čovečanstvo napredovalo kada bi svi bili poslušne „ovčice", i kako da izbegnemo opasnost, a da ne ostanemo bez snova.
Narodna izreka „koja se ovca od stada odvoji, vuk će je pojesti" opisuje opasnost lutanja, ali Andrić je okreće: Aska se odvoji, sretne vuka i preživi zahvaljujući onome što je naučila. Zato je poruka složenija od običnog upozorenja na neposlušnost.