Lav Nikolajevič Tolstoj
Lav Nikolajevič Tolstoj (1828–1910) bio je ruski pisac, jedan od najvećih romanopisaca u istoriji književnosti. Rođen u aristokratskoj porodici na imanju Jasna Poljana, južno od Moskve, rano je ostao bez roditelja i odrastao uz rodbinu. Studirao je orijentalne jezike i pravo na Univerzitetu u Kazanju, ali nije završio studije. Posle neuspelih studija, vratio se na Jasnu Poljanu i posvetio se upravljanju imanjem i književnosti.
Tolstoj je učestvovao u Krimskom ratu kao artiljerijski oficir, a iskustva iz rata su uticala na njegove poglede na nasilje i militarizam. Posle rata je putovao po Evropi i razočarao se u zapadnu civilizaciju, koju je smatrao licemernom i materijalističkom. Vratio se u Rusiju i posvetio se pedagoškom radu, osnivanju škola za seljake i književnosti. Njegova dva najpoznatija romana, „Rat i mir" (1869) i „Ana Karenjina" (1878), smatraju se vrhuncima realističke književnosti.
U kasnijem životu, Tolstoj je doživeo duhovnu krizu i razvio sopstvenu versko-filozofsku doktrinu, poznatu kao „tolstoizam", koja je odbacivala državu, crkvu, privatnu svojinu i nasilje. On je postao vegetarijanac, odrekao se bogatstva i živeo asketski. Njegovi pogledi su uticali na Gandija i na mnoge druge mislioce. Tolstoj je 1910. godine, u 82. godini, napustio Jasnu Poljanu u potrazi za jednostavnim životom, ali je na putu obolio i preminuo na železničkoj stanici Astapovo.
Roman „Ana Karenjina" prati dva paralelna ljubavna zapleta u ruskom visokom društvu druge polovine XIX veka. Prati sudbinu Ane Arkadjievne Karenjine, udate žene koja se zaljubljuje u grofa Vronskog i napušta muža i sina radi te ljubavi, i sudbinu Konstantina Ljevina, seoskog spahije koji traži smisao života i ljubav. Roman počinje čuvenom rečenicom: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način."
Ana Karenjina je žena visokog društva, udata za Alekseja Aleksandroviča Karenjina, hladnog i racionalnog državnog činovnika. Brak je bez strasti, i Ana je posvećena sinu Serjoži. Kada Ana otputuje u Moskvu da pomiri svog brata Stivu sa suprugom Doli, ona upoznaje grofa Vronskog, mladog, naočitog oficira. Između njih se rađa strastvena ljubav koja će promeniti njihove živote.
Ana i Vronski započinju ljubavnu vezu, koja ubrzo postaje javna. Ana ostaje trudna sa Vronskim, i njena situacija postaje sve teža. Njen muž Karenjin joj predbacuje i pokušava da održi privid braka, ali Ana je sve dublje u ljubavi sa Vronskim. Kada Ana napusti muža i sina, društvo je odbacuje — dok Vronski zadržava svoj društveni položaj. Ova dvostruka mera je ključna za tragediju: muškarcu se oprašta, ženi ne.
Paralelni zapet prati Konstantina Ljevina, koji se udvara Kiti Šcerbackoj, mlađoj sestri Doli. Kiti je isprva zainteresovana za Vronskog, ali kada je Vronski ostavi radi Ane, Kiti se razboli i otputuje u inostranstvo. Ljevin je seoski spahija koji traži smisao života, i koji je nespretan u društvu. Posle Kitinog oporavka, Ljevin i Kiti se venčavaju, i njihov brak je kontrast Aninoj tragediji — on je brak zasnovan na ljubavi, poštovanju i rastu.
Ana sve dublje tone u očajanje. Njen muž joj zabranjuje da vidi sina Serjožu, društvo je odbacuje, a Vronski se sve više udaljava. Ana postaje ljubomorna, sumnjičava i očajna. Ona shvata da je ljubav prema Vronskom jedino što joj je ostalo, ali i da ta ljubav ne može da je spase. U finalu romana, Ana baca se pod voz na železničkoj stanici — istom onom gde je prvi put videla Vronskog i gde je jedan čovek pao pod voz, što je ona doživela kao zloslutno upozorenje. Njena smrt je simbolična — voz je moć koja je pregazila, kao što je društvo pregazilo.
Posle Anine smrti, Vronski odlazi u rat u Srbiju, tražeći smrt. Ljevin, sa druge strane, nastavlja život sa Kiti, tražeći smisao u veri i u radu. Roman se završava Ljevinovim duhovnim preobraćenjem, kada on shvata da smisao života leži u dobru, u radu i u veri, a ne u intelektualnim traženjima.
Ana Karenjina je središnji lik romana, oličenje strasti, lepote i tragedije. Ona je inteligentna, senzibilna i iskrena, ali je i žrtva društva koje ženama ne dozvoljava da slede srce. Njena tragedija je u tome što ona ne može da živi bez ljubavi, ali ne može ni da je živi slobodno. Ana je tragični lik jer je istovremeno snažna i nemoćna — bori se za ljubav, ali je društvo i sopstvena savest slome.
Grof Vronski je Anin ljubavnik, mlad, naočit i bogat oficir. On je iskreno zaljubljen u Anu, ali je i oličenje muške slobode — on može da voli Anu bez društvenih posledica. Vronski je tragičan lik jer ne može da pomiri svoju ljubav sa svojim mestom u društvu, i jer na kraju gubi i Anu i smisao života.
Aleksej Aleksandrovič Karenjin je Anin muž, hladan, racionalan i savestan državni činovnik. On nije zao, ali je nesposoban za strast i za razumevanje Anine patnje. Karenjin je oličenje društvenog reda — on poštuje pravila, ali ne razume ljudska osećanja. Njegov lik je tragičan jer i on pati, ali ne zna kako da izrazi patnju.
Konstantin Ljevin je paralelni glavni lik, oličenje potrage za smislom. On je seoski spahija, nespretan u društvu, ali dubok i iskren. Ljevin je Tolstojev alter ego — kroz njega Tolstoj iznosi svoje poglede na život, veru i rad. Njegov brak sa Kiti je kontrast Aninoj tragediji — on je brak koji uspeva jer je zasnovan na poštovanju i na rastu.
Kiti Šcerbacka je Ljevinova supruga, mlada, nevinna i topla. Ona je oličenje ženske sreće u romanu — dok Ana propada, Kiti raste. Njihov odnos je kontrast Ani i Vronskom — Kiti i Ljevin grade ljubav polako, kroz patnju i razumevanje, dok Ana i Vronski gore u strasti.
Središnja tema romana jeste odnos između ljubavi i društva. Tolstoj pokazuje da ljubav može da bude i spasenje i propast, u zavisnosti od toga kako je društvo prihvata. Ana i Vronski vole se iskreno, ali ih društvo uništava, jer njihova ljubav ne uklapa u konvencije. Ljevin i Kiti, sa druge strane, grade ljubav koja je društveno prihvaćena, i zato uspevaju.
Motiv dvostrukog morala je ključan. Društvo oprašta Vronskom, ali ne i Ani. Muškarac može da ima ljubavnicu bez posledica, ali žena koja napusti muža je osuđena. Tolstoj pokazuje da je patrijarhalno društvo licemerno i da žene snose nejednaku meru krivice.
Motiv voza i smrti je simboličan. Voz je moć koja pregazi, simbol industrijskog doba, ali i simbol neizbežne sudbine. Ana prvi put vidi Vronskog na stanici, gde čovek pada pod voz — što je zloslutno upozorenje. Na kraju, i sama Ana pada pod voz. Voz je sudbina koja ne može da se izbegne.
Motiv potrage za smislom je Ljevinov sloj romana. Dok Ana traži smisao u ljubavi i propada, Ljevin traži smisao u veri, u radu i u dobru, i nalazi ga. Tolstoj sugeriše da smisao života ne leži u strasti, već u duhovnosti i u moralnom životu.
Glavna poruka dela jeste da ljubav koja nije društveno utemeljena vodi u propast, ali da i društvo koje guši ljubav nosi krivicu. Tolstoj ne osuđuje Anu — on je prikazuje sa saosećanjem, kao žrtvu društva i sopstvene strasti. Ali on pokazuje i da je Ljevinov put — put rada, vere i porodice — onaj koji vodi u sreću. „Ana Karenjina" je roman o dve sudbine, dva puta, dva lica ljubavi — i poruka da je sreća moguća samo kada se ljubav i moral usklade.